Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

Rogaticanin, Zijad Kujovic Parana

Iniciran vjescu, koja je bila na naslovnoj strani a koju mi je poslao moj prijatelj fikro, zamolio sam ga da nam napise malo vise o nasem Zijadu Kujovicu – Parani. I evo fikro je napisao zaista dirljiv tekst o covjeku koji je mnogima pomogao kad je bilo najteze a za uzvrat nije dobio cak ni toplu ljudsku rijec.Cast rijetkim izuzecima.

Vise od toga nikad nije ni trazio ali nazalost cak ni tako malo nije dobio. Nadamo se da ovom pricom vracamo nasem plemenitom sugradjaninu bar dio duga za sve ono sto je on ucinio za Rogaticane.

 

Parana,  Luis  Parana  je  bio  bokser  i  idol  nekih  ranijih  generacija  kao  sto  je nas  idol  neki  pjevac  ili  glumac.

 

Zijad  Kujovic  od  oca  Ahmeda  i  majke  Mulije,  rodjen je  davne  1945  god.  na dan  oslobodjenja  i  kapitulacije  Velikog  Rajha,15  maja  kao  trece  dijete  u  porodici  Kujovica. Za  svog  idola  izabrao  je  bas  Paranu,  te  mu  je  nadimak  otisnut  za  cio  zivot  i mnogi  ga  pamte  vise  nadimkom Parana, nego  Zika, Zijo  ili  Kula. Rat,  koji  je  nosio  u svojim  genima  , rat  koji  dozivljava  u  stomaku  prkosne  i  vjerne  Mulije,  rat  koji  mu je  ukrao  oca  prije  njegova  rodjenja  , rat  koji  je  ostavio  siromastvo  u  njegovom  dvoristu,  rat  je  njegova  sudbina. 

Sve  do  nesretne  1991  godine  , do  rata  koji je bio veoma  nalik  na onaj  prethodni,  neki  kazu  i nastavak  onog  velikog, Parana  je  nosio  predosjecaj  koji  je  ponovo  otvorio  dio  duse  koji  pamti  i ne miri  njegovo  bice  svih  ovih  godina. Poslije  osnovne  skole  zivotni  vihor  ga  je  odnio  u Sarajevo, gdje  zavrsava  zanat, igra  fudbal, boksuje,  druzi  se  i  planira  bolje  dane.  Sa  starijim  bratom  rahmetli  Nidom, odlazi  u  Novi Sad,  gdje  radi  u vise  preduzeca,  zeni se  stvara  porodicu  i  Bog  mu  je  podario  troje  djece.

Sve  jake  godine, jos  dok je  majka rahmetli  Mulija  bila  ziva,  Parana  je  slobodne  dane  provodio  u  Rogatici, sa  svojom  rajom. Nije  pravio  razliku  medju  rajom,  a  pogotovo  ko  je koje  Vjere.  Zdusno je  evocirao  sjecanja  na  Misu  Sokola, Piljka, Lambu, Kofe, Hrustemovice,begove  i  hadzije.Nije  zalio  ni  vremena  ni  para, kad  god  je raji  nesto  trebalo.  Cesto  ga  je  rahmetli majka korila  da  je  dosao  nju  da obidje  , a  samo  ga  je vidjala  dok je spavao.

Takav  je  bio  i ovdje  u Vojvodini  gdje  je  proveo  skoro  45  godina  zivota.  Raja  je  za  njega  sve. Kad  se  sumrak  ljudske  zlobe  spustio  na  Bosnu  te  92-ge  mnogi  su  potrazili  spas  sirom  bivse  domovine, tako da  su  kolone  , bolje  reci  rijeke  ljudi  krenule  i na ovu  stranu, u  Vojvodinu.Neki svojima  a  neki  s  namjerom da  preko  vojvodjanskog  koridora  i  poznatog  pravca  "buvlje  pijace" predju  u neku  Zapadnu  Zemlju. Iz  znanih  i neznanih  razloga  tadasnje  vlasti  su  branile  izlazak  ljudi  iz  Zemlje , a posebno  muskarcima -vojnim  obveznicima,  te  se  Palić i (poznato  turisticko naselje)  pretvorilo  u  najveci  izbjeglicki kamp  pod  otvorenim  nebom. Parana  je  i  tad  zivio  na Paliću  i  mnogi  Rogaticani  su  pokucali na  njegova  vrata. 

Sigurno  je  bio  najtuzniji i najsrecniji  covjek  svih  tih  dana  i mjeseci.  Tuzan  zbog  boli  koju  su  nosili svi  ti ljudi, a  sretan sto  ih  vidi  i sto  im moze  pomoci. To  je  bila  pomoc  , to  je  bila  nesebicnost  , to  je bilo  davanje kakvo nisam  vidio  u svom  zivotu.On  to nikad  nece  reci, ali  ja  znam , jer  smo bas  tih dana  trebali  kupiti  novog  Golfa,  da je  sve  pare  i cak se  zaduzio,  potrosio  na  ljude  koji  su  mu  dolazili. I  ne  samo dolazili  na vrata,  vec  je  svaki dan  bio  medju  njima  na  Palićkom  jezeru  , po  odmaralistima  i  napustenim  kucama,  isao  do  Opstinskih  vlasti  trazio  pomoc,  u  Crveni  Krst i trazio  pomoc,  dovodio  ljekare,  pratio  ljude  na granicu  i svadjao se sa  carinom i  policijom da ih  puste. Mozda  je  radio  i neke  nedopustene radnje  i stavljao  svoju  glavu  u torbu da  pomogne ljudima, ali  ne  bih  o tome,  jer insinuacije  i  zlonamjernosti  uvijek  vrebaju  postena  covjeka.Radio  je i protiv  sebe  , jer  kad  su  kolone  ljudi  prosle,  ostao  je  bez dinara,a  trebalo  je  zivjeti  , jer  losa  vremena  su  dosla  i  ovdje, ne zadugo . Inflacija,prazne  radnje, bez  para  i pomoci, a  njegov  secer  otisao  preko  dvadeset.

Govorio  je  "ja  sam dao  sto sam imao, dace  Bog  i meni, ne brini Pike".

Radio  je  protiv  sebe  jer  je  zanemario  porodicu  i porodicne  hiljade  maraka  otisle  su  za  hljeb,mlijeko,obucu, gorivo,podmicivanje  vlasti  itd. Pomagao  je  svima, najvise  poznatima, starima  i  djeci.Nije  pravio  razlike  u  Vjeri, a  bilo  je  ljudi  koji  su  bjezali  od  zla,  i vise  su  vjerovali  njemu  nego  "svojima". Dosta  njih je ostalo u ovim krajevima, neki  na  Paliću, Somboru, Backoj Topoli, Novom Sadu, pa  su  krajem  rata  otisli svojim kucama.Neki  su  ostavili  i svoju dusu  u  Vojvodini, pa  smo  ih  sahranjivali(  npr.Ale  Bijedic, Mirko u  Zrenjaninu)  a rijetki  se  jave  telefonom  ili  pismom. 

Najgore  uvijek  dolazi  na kraju, sto  i dan danas stoji  kao  kost  u njegovom  grlu. Neki,  a  znaju  se  i oni,  odlazili  su  , prelazili  i spasili  glave, nasli  su  pricati  veoma  ruzne  price  o  Parani.  Navodno je  uzimao  pare  u tal sa  policijom  i  carinom da  puste  autobuse  preko  granice  u Madjarsku.   Tacno je  da se  sve  placa  u zivotu,  tacno je da  su  zli  ljudi  zaradjivali  na  tudjim mukama, tacno je da  su  naplacivali  "porez"  da  puste  autobus, ali  tacno je  da  su  autobusi  i  autobusi  prosli  zahvaljujuci  Parani, sa  minimalnim  porezom  od 1000  maraka.  A  to  je  samo  20  maraka  po  glavi, a  da  nije  bilo Parane,  platili  bi  mnogi  po  1000  maraka  po  glavi.,a  ne po  autobusu.Da  je Parana  uzimao  i dijelio  tal  sa  nekima,  ne bi  mu  rodjeni  brat  Nido  slao  pare  i lijekove  iz  Pariza,  i  molio  ga  da  dodje  kod  njega.Vjerovatno ce se  mnogi  sjetiti  kako  su  prelazili  i  koliko su  placali, ali  ce  se  neki i zastiditi,  jer  Parana  zivi  teske  dane.

Obolio  i  sa  malom  penzijom, i  ne  trazi  niciju  pomoc.Voli  svoju  Bosnu  , svoje  Rogaticane  i  to  javno  istice,  te  se nije  ni  cuditi  da  mu  ispisuju  zli  momci  fasisticke  parole. Mnogi  su  puskom  i  djelom  na  ratistu  dali  svoj  ogroman  doprinos, ali  mnogi  su  svojom  nesebicnom  pomoci  negdje  na putu, gdje  nemocni  traze  spas,dali  mozda  isto  toliko. Rat  je  bio, ostavio  mnoge  posljedice  i  po avlijama  i  u  dusama, no  misljenja  sam da  sjecanju  moramo  ostaviti  u  amanet ljude  koji su  kao  Parana.

Ni  on  vise  nece  kreciti  svoju  avliju  kraj  Rakitnice,a  sve  teze  ce  uspjeti  otici  i obici  svoju  sestru  Pembu  koja  je  jedna  od  prvih  povratnika,  i svjedoka  sta  je njen  brat  ucinio  za  raju. Rogaticku  raju. 

Nemojte  mi  zamjeriti, vi koji  citate, sto sam  izostavio  mnoga  imena. Namjerno  to  cinim, jer  svi  mi  "svjedocimo" i  nosimo  svoja  djela  i  sve  nam se  "pise"  a  jednom ce nam  biti  "procitana". Pred  sobom  je najteze  biti  cist  za ono  sto  smo radili  i mislili. Posljednje  , sto se  dogodilo  Parani, da  mu  neko  napise  na kucu  "noz  ,zica,srebrenica  , mars  napolje iz  srbije"nece  pomoci  nikome, pa  ni  onima  koji  su  za  to  dobili  pohvale  od  svojih  nacionalistickih  glavesina. Parana  se  i dalje  ne plasi  i  ostaje  na  svom  pragu,  jer  je  potreban svojoj  djeci, koju  je  vaspitao  u duhu postenja,vjerske  tolerancije  i ljubavi  prema  covjeku. Mozete  mu  pisati  na  kucnu  adresu  jer  nema  mail.  Za  neke  druge  teme  , price  i svjedocenja, stojim na raspolaganju. 

fikro

 

 

 

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version