Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

Sjecanje na Rikija

Zima '88-'89.-te, ne mogu se vise tačno sjetiti koji mjesec, ali to za ovu priču i nije važno. Jednog jutra upada Riki kod mene, prethodno kratko pozvonivši na vratima, i ne čekajući odgovor ulazi u kuhinju gdje sam ja upravo stavio vodu za kafu, a ja ga gledam onako mrzovoljan (čitaj: mahmuran) i ne mogu da shvatim da može neko ovako rano da bude onako svjež. A dobro raspoloženje mu je bukvalno izbijalo sa lica. Sinoć je stigao iz Sarajeva.

Prilazi šporetu, gasi ringlu na kojoj voda samo što nije prokuhala, a ja zinuo u njega, pa već zaustio da ga rezilim..
No, on me već vuče za rukav prema predsoblju i kaže da idemo kod njega na kafu i da ima nešto da mi ispriča ...

A ja kontam da se još nismo ni pozdravili i primjećujem da ima novi imidž. Pantalone od crnog štofa, sivi džemper i ... bradica. I to baš onakva ko u onog gitariste iz Eurythmicsa.
Dok on sprema kafu koju ja ne mogu da iščekam, već palim prvu „Plavu Moravu“ toga dana, te mahinalno palim televizor iako unaprijed znam da će mi se ukazati lice Branka „Kockice“. Gasim TV i udlazim u kuhinju. Božanstveni miris kafe ( a ona miriše samo onda kad ti je neko drugi sprema) se uvlači u nozdrve. Riki odlazi nakratko u svoju sobu i vraća se sa pljoskom od 2,5 dl „Zvekana“. Daje mi je u ruku zajedno s dvjema čašama, a on uzima šolje sa kafom pa odlazimo u dnevni boravak.
Kaže mora mi se pohvaliti da ima novu curu. Almira se zove i lijepa je ko san ... Doći će za koji dan, pa ću imati priliku upoznati je ... Priča on meni tako o Almiri, a ja kužim da se moj jaran podobro zaljubio.
I još mi kaže da je čuo da mu je nena Fiza nešto bolesna, pa me moli da, ako mogu, da mu napravim društvo i da odemo malo u Hollywood (čitaj: Gračanicu; sve sami glumci: Mahir Imamović, Kava, Fantom... ovo je opaska od Pike Bradarca) da obiđemo nenu.
I, stvarno, poslije kafe, odlučismo da krenemo. Ja sam otisao da se spremim. Kad sam ponovo izašao iz stana, Riki je već stajao u stubištu. Obučen u kaput od crne čohe, sa crnim šalom oko vrata.
Skoknuli smo do „Marketa“ da on kupi nesto za nenu, pa se spustismo Kruščicom do Vatrogasnog doma. Pređosmo most i pored „Hajvanske pijace“ pa onda u srce Gračanice.
Kad smo ušli u avliju kod Zecova (namjerno pišem Zecova, jer kad bi napisao kod Zečeva – to više ne bi zvučalo autohtono) zatekli smo Mutu Zeca koji nam je rekao da nena nije u svojoj kući, nego da je kod njegovih, jer je „dobro slaba“. Rabija nam je otvorila, a Suljo je sjedio na kauču, sa koljenima skupljenim skoro do pod bradu, a na jedno koljeno je naslonio ruku u kojoj je drzao kahvu, mada bi se ja toga trenutka mogao kladiti u sve, da bi on više volio da je u ruci bila piva. Samo nas je pogledao i rekao: „Haj'te, ulazite. Rabija, daj him kahvu.“ I još nas je, kratko obliznuvši usne, pitao
“ Hoćete l' po pivu?“ U očima mu se iskrila nada da, ako pristanemo da popijemo po pivu, bi nam se i on mogao pridružiti, na šta ga je Rabija samo mrko odmjerila pogledom, a Rikija upitala: „Ma, kakva ti je to bradica? Biži, bogati, šta će ti to?“
Pogledali smo u drugu prostoriju koja se nadovezivala na ovu u kojoj smo se nalazili, a tamo je na kauču ležala nena Fiza, koja je bila jako prehlađena. Nena Fiza je već duboko bila zagazila u devetu deceniju života.
Slabo je čula, a bila je i pomalo senilna. Ležala je tako, da u nas gledala preko glave. Riki je, ne skinuvši još onaj svoj crni kaput, krenuo prema njoj da je pozdravi na šta je ona očajnički zavapila: „ Suljo, Suljo ... Ja još ne mislim mrijeti!“
„Bona, majka, ko ti je reko da'š umrijeti“ pitao je Suljo skočivši sa svog mjesta.
A nena je, uprijevši prstom u Rikija, onako preko glave, upitala: „ Pa, što je onda došo hodža?“
 

Svima spomenutima u ovoj priči, a koji više nisu sa nama, neka je rahmet njihovim dušama.



 

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version