Neku noć iza akšama zove me Omer od Rogatice, a iz Amsterdama, nije ti šala i pitam ga ima li tamo gripe, jedu li oni bijeli luk i uzimaju li meda ujutru prije kahve, a on će ti meni ovako: -Uzeire, u nas se narod slomi žderući med i orahe, zimi bijeli luk i tražeć mladu teletinu što je pasla samo vrijesak i kadulju.
O propuhu da ti i ne govorim, a ko doživi osamdesetu svi se ibrete šta ovaj više čaka, što ne mandrkne.
U Holandiji, nit ko uzima meda ujutru, nit jede mladu teletinu, nit se čuvaju propuha, a dožive 90, sad pa sad. Haj’ ti onda budi pametan.
-More bit je to taki narod, kolko bi tek živili da svako jutro uzmu po kašikicu meda od kestena iz Krajine i makar čehne bijelog luka pred spavanje.
Moj Omere, nemoj ti plaho pristajat za njima, izlazit mokre kose i stajat na propuhu, mogu ti se, ne do Bog usta okrenut. Asli mi nismo od iste japije!?
Uzeir Hadžibeg (Mladi pisac pod stare dane)