Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

NAŠ BIJEG OD ZLA

Nestalo je vode, a on je jako žednio. Tražio je samo čep vode,ali nije bilo ni čep više da se naspe. Tada je Ćazim ,vozač nekad hitne iz Rogatice, nasao čep vode u svojoj ćuturici i dao mojoj kćerki da mu da.A on je trazio -Daj još jedan čep!

 

 

NAŠ BIJEG OD ZLA
Put u nepoznato
Noć je,krenuli smo na put,nepoznat i dug…velika kolona,stari,djeca žene..
Vojska je bila sa strane,pomagali su nam…
Ja sam imala bolesnog brata,on je krenuo s nama u zbjegu.
Bili smo sretni,što je tu, što je sa nama.
Moja majka,djeca,muž i brat smo krenuli zajedno. Išli smo iz Rogatice prvo prema Vragolovima,pa dalje.
Zaustavili bi se u nekom selu samo po par dana…Bolesni brat je ,uglavnom bio moj zadatak. Često bi samo legao na zemlju i rekao da ne može dalje ,a j mi, ja ga podigla.
Hajde, moramo dalje- rekla bih mu.
Nestalo je vode, a on je jako žednio. Tražio je samo čep vode,ali nije bilo ni čep više da se naspe. Tada je Ćazim ,vozač nekad hitne iz Rogatice, nasao čep vode u svojoj ćuturici i dao mojoj kćerki da mu da.A on je trazio -Daj još jedan čep!
Kćerka je nosila pored ruksaka na leđima i cipele“edo“ oko vrata i one su je sve udarale. Bile su nove i bilo joj ih je zao baciti…al'ipak ih je bacila.
Govorili smo mu govorili- Gajret, do vode „Vinčice“ da ćemo brzo stići i da će biti vode, a on bi nam rekao – Vi sve lažete!!
Teško je išao i nizbrdo, onda bi meni vojnici rekli – Kako će vam uzbrdo,kad ne može niz brdo.
Došli smo do rijeke Prače u noći,napio se dobro vode.
Tu je jedna žena slomila nogu.
Imali smo dužu pauzu, iz razloga jer je išla vojska da nađe konja za nju, da bi nastavili put…
Moj brat je odspavao na svojoj jakni. Sad je trebalo preći,pregaziti Praču,a noć je…Gazili smo tu hladnu, brzu rijeku u sred noći dok zvijezde se blistaju na nebu,mi gladni,hladno nam,promrzli…
Majka, ja i brat smo imali veliku pomoć vojske,pa smo nekako i tu prepreku prebrodili…Sin od 15 godina je da bi nam pomogao,sve stvari uzeo sebi ,pa je upao u vodu. Sve stvari,hrana nam se pokvasila…bile su jos teze za nositi…Nista vise nije bilo za jesti.
Sada idemo uzbrdo,ali brat je sad malo odmorio,odspavao…presli smo dug put. I on je dobro uzašao.
Išli smo dalje i stigli u Bare (Goražde opština),samo je jedna kuća tu bila,rekli su da je tu strogo prva linija i da stalno padaju granate.
Napolju je padala kiša. Mi smo ipak s Mirsom prenoćili u podrumu kuće,po čijim vlažnim zidovima…
Drugi su svi malo dalje na livadi proveli noć.
Sutra su nas raspoređivali u okolna sela po napustenim kucama.
Zaustavili smo se u Sofićima,gdje su nas uputili…tresnje su tek bile zrele,prispjele,slatke i rumene. U našim očima ogromne…i na dohvat ruke.brali smo i jeli koliko htjeli,do mile volje..tu u tom selu dok smo mi bili pala ni jedna granata…U nasoj kuci je bilo 18- toro,a drugim kucama isto Rogatičana..
Jedan dan su rekli da je Goražde slobodno i krenuli smo niz brdo,ali opet nismo znali sta nas čeka.Rat je trajao još 3,5 godine.
U Goraždu smo stanovali,u jednoj kući a poslije u drugoj. Bila je glad…al'mi smo ipak svaki dan nesto pojeli.
Jedan period su u Mjesnoj zajednici dijelili kriske hljeba po osobi. Znale su biti i providne“…ulja po prst,il'dva u flašu i po malo,brasna.
Kasnije su iz helikoptera na brda bacali palete s hranom…pa ko ugrabi,ugrabi.
Iz Goražda smo prvim konvojima u autobusima došli u Sarajevo.
Brat je imao viziju kad je potpisan Dejtonski sporazum,rekao je -Od sutra samo jedem kolače.
„Ko spasi jedan život kao da je spasio čovječanstvo“.
Moj brat je spašen!

 

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version