OVAKO NEKAKO ILI SLIČNO
● Kroz Gođenje i kroz Žepu ●
Poznojesenjeg kišnog jutra obuze me kapric da ne dozvolim Hasanu podvorniku da me vrati na Rakovac na ponovno pranje čizama. Oprat ću ih da se cakle, koliko čizme od dvije-tri godine mogu da se cakle, pa ću s kamena na kamen mudrom podvorniku na smotru. Tako i bijaše; napravi oko mene pola kruga i … upusti me u školu. Ili sam čizme momački oprao, ili je Hasan bio uvinklo – nikad neću odgonetnuti…
Vreli majski dan prostro špalir od Kemine slastičarne do Šakirinog mlina. Opanke sam dobro pritegao i provjerio stotinu puta, valja prenijeti štafetu od ambulante do stopske raskrsnice, čitavih dvadesetak metara. Dvoredi mahluk prosipa aplauze po prašnjavom putu i čeka … Preuzmem štafetu, vrela. Trčim u ritmu aplauza. Dobro je, opanci me prate. Dvadesetak metara savladano troskokom. Predadoh užarenu štafetu. Aplauz huči kao radavski sjeverac, da li zbog štafete ili mojih opanaka koji izdržaše mladalački izazov – ne znam, ali znam da su mi debele vunene čarape bile mokre od straha…
Baš je merak otići u Gođenje na igranku. Jeste podaleko, ali kad imaš bateriju sa njemačkim žiškom, to je šega. Jeste i poskup, ali baca daleko, što jeste jeste. A igranka šarena; što od djevojačkih katova skrojenih od basme donesene sa hadža, što od nekoliko grupica mlađarije koja se zaputila čak iz Mičivoda i Nevačke. Dobro je – najaviše igranku i za sljedeću subotu, a njemački žižak nije „crko“…
AUTOR SEID ZIMIĆ