Malo je ovaj život nekad čudan, težak, turoban, žalostan, radostan. Nikad neznaš šta nosi dan, šta nosi noć, nenadana iznenađenja, ljudi donose brzo odluke, možda nekad bez razmišljanja, što bi se reklo u našem narodu “Lomi preko koljena”, ali ova odluka koja mi je saopštena, da hadži Madžid ef. Alihhodžić napušta našu Rogaticu i naš džemat me duboko potresla i iznenadila. Insan naviko….
Velika hvala hadži Madžide ef. Alihodžiću
Malo je ovaj zivot nekad cudan, tezak, turoban, zalostan, radostan. Nikad neznas sta nosi dan, sta nosi noc, nenadana iznenadjenja, ljudi donose brzo odluke, mozda nekad bez razmisljanja, sto bi se reklo u nasem narodu “Lomi preko koljena”, ali ova odluka koja mi je saopstena, da Hadzi Madzid ef. Alihhodzic napusta nasu Rogaticu i nas dzemat me duboko potresla i iznenadila. Insan naviko na njega, na svakodnevna druzenja, razgovori, kahva, dogovori, zavrsavanje poslova, borba za prezivljavanje MIZ Rogatica.To su slike za slikom, tako je tekao zivot od septembra 2005 godine pa do danas, ali vec sta i kako sutra? Pitanje za koje nemam odgovora, naravno zivot tece dalje, koga nema bez njega se moze a i mora, valjda je to sad moje takvo razmisljanje i osjecaji koji me trenutno preokupiraju.
Hadzi Madzid ef. Alihidzic dosao je u nasu Rogaticu 2005 godine sa svojom hanumom Sarom, dosao je iz svog rodnog Visokog, dosao u vrlo tesko vrijeme, vrijeme kad se gradila carsijska dzamija, vrijeme kad je trebalo izdzati sve i svasta i ostati dostojan sebe i svog poziva.Vrlo hrabro se uhvatio u kostac sa problemima,u toj borbi otvarao nam nove vidike, radio na suzivotu u nasem gradu, formirao Dzematske odbore, pripremao otvore dzamija, omasovljavao clanstvo u IVZ, i u svim segmentima zivota uspio. Iza sebe ostavlja siguran put razvoja i jacanja MIZ Rogatica, ucinio je dosta na suzivotu sa nasim komsijama i sugradjanima kod kojih je uzivao postovanje i ugled. Hrabro nema sta, to mogu samo jaki i principijelni ljudi poput naseg hadzi Madzida ef. Alihodzica.
Mozda mnogo puta nije dobro shvacen od strane dzematlija, nasih rogaticana, uvijek je znao objasniti i uputiti na pravi put, na put koji vodi boljitku za sve. Ali ima ona nasa stara, znam ja nas rogaticane, nama ne moze valjati niko, ovo napisah i zbog sebe samog, valjda zelim kroz ovo opravdati i sebe i druge, sad je pitanje koliko je to posteno. Mi, Rogaticani htjeli ne htjeli ovom insanu moramo odati veliko priznanje na hrabrosti i odlucnosti da uradi sve sto je dosad uradio, njegov doprinos je nemjerljiv, a da sam u pravu vrijeme ce pokazati.
Sama cinjenica, da je dosta Rogaticke djece zavrsilo Medresu, i da su danas Imami, Allahu dragom hvala i neka su, ali nijedan od njih se nije odvazio da dodje u svoju rodnu Rogaticu i podize MIZ Rogatica iz pepela, nisu imali hrabrosti ili…?
O Hadzi Madzidu imalo bi se pisati mnogo toga, samo dobrog, poucnog, pisati i govoriti o ovoj ljudskoj velicini je zbilja tesko.
Ja mu zelim svaku srecu u zivotu, zelim ovoga puta da se zahvalim u ime sviju nas Rogaticana.
Velika hvala hadži Madžide ef. Alihodžiću