Zovnu me poznanik iz Zvornika da dođem na kahvu u bivšu „Istru“ preko puta Sarajke. Češljali smo sve i svašta. Ko Ševalin AFŽ. Onaj dugajlija se okrenu svojim zemljacima i kaza: – Ja jesu jedno vrijeme igrali košarke. Upita me : – Znaš li Šizija i Midu? – Što pitaš? odgovorih.
-Bili su dobri košarkaši. -Jesu.Šizi je igro i rukomet, a Mido bio dobar lovac. -Njihova generacija je našu „Drinu“ rasturala, a mi važili ko fol za favorite lige. Igrali smo utakmice u onoj školi kod mosta. Ono navijanje nigdje nisam doživio. Lupaju nekim konzervama. Pjevaju uz harmoniku. Bubnjeve unijeli. Horgaju na sve strane. Ja veću ludnicu nisam vidio.
Čini mi se da bi i Bošina „Bosna“ pala.
-Jel’ bilo ovako.
-Jes.
Sve si ti to dobro vidio, alisi se malkice prepo. U strahu su znaš,velike oči.
Vratiše mi se tri slike u sjećanje.
Jeste, bila je fantastična generacija košarkaša.Tri-četiri godine su žarili i palili ondašnjom republičkom ligom. Koliko je to bila jaka generacija, dobro se sjećam da je igrala finale kupa BiH u košarci sa „Bosnom“ iz Sarajeva, evropskim košarkaškim prvakom. Većinu tereta su nosili Seli, Pava, Amir-Buš, Cola, Asaf, Kiza, Gola, Suljo, Ćurka, Frgi,Tomo, Mido, Šizi.
Mala sala u Skenderiji je tada bila puna. Sve naša raja. Navijali smo svim mogučim spravama.
Bošu Tanjevića to fasciniralo.
Prvo poluvrijeme, tako se tada igralo, bilo nekoliko razlike za Bosnu, pa je Boša drugo igro sa prvom postavom. Najviše ga je iznenadio jedan naš navijački rekvizit, čiji je idejni tvorac bio Cika.
Cika je nama raji pokazo kofe „petokilašice“ koje je napunio sitnim kamenjem, a gornji kraj stuko čekićem. Cimaj kofe i galami. Eto navijanja. Dobila nas „Bosna“. Začudo..
Glavni takmac za prvo mjesto koje vodi u drugu ligu bivše Juge bio nam je „Željezničar“
iz Bihaća. Dobili nas gore. Mi domaćini u Rogi. Čini mi se da nikad više nije bilo navijača
na jednoj utakmici ko tad. Sve što se moglo micati došlo. Provedeno ozvučenje iz KUD-a.
Grmi na sve strane. Mi sa Cikinim kofama na tribinama. Harmonike, bubnjevi, pivice.
Ko engleski navijači. Nekad.Marinko sa harmonikom počne, a čitava tribina prifati pjesmu.
Pjevala se Kitićeva „Aldijana“.Ori se stadion.
-„Svake noći sanjam tebe, radujem se novom danu, čekam zoru koja sviće, da mi vrati
Aldijanu“
Horgalo se kofama. Ama slomili bi tada čitavu željeznicu,a kamoli bihaćkog Želju.
Kažu slomila ih naša navijačka „Hajte kući,što ste došli“?
Morali igrati majstoricu. Odredilo Zenicu. U svim jugoslovenskim sportskim novinama
na prvoj strani izašli naslovi „MAJSTORICA“.
Otišli smo u Zenicu sa svim slobodnim busevima „Tehnotransa“. Bilo u koloni desetak.
Dubke puna sala u Bilimišću.
Imamo sve na tribinama, osim kofa.
Išlo nas.
Razvaljivali.
U nekom dijelu utakmice vodili smo sa 19 razlike. Kako se igralo uoči Bajrama, uzeli fursata i skandiramo:“Evo nam kurbana“. Subhanalah.
Kako se utakmica bližila kraju mi padali, padali i pali. Zicer tekmu zijanismo.
Nikad se tužniji karavan navijača nije u Rogu vratio, ko tad.
Dugo smo bolovali.
Jedni su pričali da nismo mogli u Drugu ligu jer nismo imali para za semafor.
Drugi kazali da nas je Omer koji je vodio SOFK-u ,zavalio.
Ja opet i sada mislim da smo ispali zbog kofa.
Nisu nam dali da ih unesemo.
Kofe su krive.
Zapjevah:“Svake noći sanjam tebe, radujem se novom danu . . .
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414