Dođoh u Zenicu.Pola grad,a pola željezara.Krenuh jednom poslijeratnom poznaniku u posjetu. Bio nešta hasta.Malo više silu upotrebljavo i fasovo bruh ili narodski, kilu.Ofetio sam posjetu i kreno nazad na onaj lokalni plavi i plaho prljavi voz.Nekad davno je bio plav,a sada je sav nakav siv.Taman pred ulaz u stanicu neko se dere:-Halo!
Skau gapru!
Okrenuh se.Pogledam,kad čova u bordo jakni meni maše.Priđem bliže i poznah Nukija.
-Kud si kreno? –Nazad, u tamni vilajet.
-E od Zenice ti tamnijeg nema.Nego,hajmo kod Keme.Biće i Harba.Igra „Čelik“ KUP utakmicu sa onim iz Lištice,što su se sa vama fudbalski pobratimili.Noći,pa sutra onim ranim idi.
Uze me pod ruku i ugura u golfa dvojku domaće proizvodnje.TAS ga napravio.Nešto dumam da su naše generacije bile čudo.Večinom pričale ruski,a pravile eto i
auta,brodove,vozove,kamione,a Bogami i mlazne avione.Danas nemamo ni rajsnegle sa MADE IN BIH.Al’ imamo kul,in,tač skrin i svu tu uvoznu papazjaniju,namjenjenu robovima potrošačima.
Prekidoh svoj vlastiti misleći budalaluk i predadoh dalji tok događaja u ruke svom domaćinu.Dođosmo kod Keme u njegov kafić u samom stadionu,ispod istočne tribine.Sjedosmo za Kemin sto i on odmah pristavi priču,kako se u njegov vakat igralo fuce.
On tada igro za kakanjski „Rudar“,kao ispomoć.Vraćo se poslije utakmice prvim vozom,a obično su to bili teretni.Na papuču pa do Zenice. A prvotimac.“Jednom sam ti fulio i uskočio na željezarski što vozi koks.Tako sam ufuro u krug željezare ko uljez.Mila majko ja
belaja!Ganjala me milicija.Ko da sam čojeka ubio.Provalio bezbjednost,jana ti majka.Ama da nije bilo onog gradonačelnika Ese,ja bih ti osto u željezari.Ali u drukčijem dresu“.
Dođe i Edib iz Vitkovića.Zvani Harba.Poznavali ga kroz FK „Azot“ i kroz doskočicu:“-Ide Harba,merhaba“.Kontrolor tekme.Funkcija.Malo ga to zaturilo.Nije opušten ko na Istoku
kad zovne na jednu „skolovu“.Bilo nam je to prvo viđenje nakon džehenema ovodunjalučkog.Dofatili smo se svih tema vezanih za naš jugoistok.Onako sa ranama u duši i uz tupe poglede.Ko da nas je nešto stid.
Ubrzo smo otišli gledati utakmicu.Jedni po zadatku,a drugi iz gušta.Dobra bila.Uvalio „Čelik“ dva komada.Malo bilo.Zijanio na penale,dole u kamenitoj Hercegovini.Gange ih izbacile uoči finala.
Ostadoh u Zenici,a da ni u snu nisam sanjo.Provedoh tu noć sa zeničkim „Robijašima“ kod Keme. I noćih tu.
U rani sabah,nakon jake duple expresice,ispalih se pravo na stanicu.Uletih u onaj voz i pravac šeher.
Pridrijemalo mi se i utonuh u željeni san. Kad neko me drma za rame.Progledah ispod peckajučih očnih kapaka i vidjeh ženu u ciganskoj nošnji sa zavežljajem punim bakarnih tepsija,tablji i đezvi.
-Majstore! Je li slobodno?
-Bujrum!Oslobodili ovi još ’95 godine.
-Ne zajebaji se.A kud si pošo? Oklen si?
-Ama,više ni sam ne znam ni odakle sam,a ni kuda ću.
-Nisi ga naš?
-Nisam,a i ko da jesam.
Pogledam se bolje.Onako izgužvan i čemeran,protjeran,bez kuće i kučišta,haman i jesam.Jedino što sam žut.A nešto žutih cigana,ne znam da ima.
-A Bogati oklen si! Uporno ponavlja ne tako stara romkinja,koja je upravo ušla u Kaknju.
-Tamo „oklen“ sam ja,nema tvoje raje,pa ti i nije nešto bitno.Jelde!
-E jesi ti neki zajebat tip.Pa valjda imaš neko mesto.I mi cigani imamo.Bar čergu.A ti?
-Ja sam ti iz pačenice Rogatice,ako si čula za nju.
-E,majke ti!Jel’ mi istinu kažeš ili lažeš?
-Nemere biti istinitije.
-Pa ti si ga naš.Moj zemljak?Moj dedo je iz Rogatice.Pričo da se naše mesto zvalo Pogledala.Cigansko.
-Je li ti još šta pričo dedo?
-Jes,al’ bi se mogo naljutiti,ako ti kažem?!
-Nemam se ja šta ljutiti.Što sam se ljutio,ljutio.Reci.
-Ama kaže da ste vi veći cigani od nas.
-Čuj to!!!
-Mi imali to svoje mesto,a vaši hoće hlopte tu da igraju.Navalili.I igrali vaši hlopte i pravili teferiče.
Propali oni naši ciganski.Mi otišli.Morali kažu,tražiti glavi selameta.Evo vidiš!Cigani sa Pogledala su dobro znali kalajisati sude.I nas stari to naučio.Evo nosim onom jednom hadžiji u Sarajvo.Mi sve uradimo sa ovim bakrom,a on prodaje onim strancima.Od ovoga sam kuću napravila i djecu školam.
I bolje bih,da me onaj hadžija ne guli.
-Radi li šta čojek?
-Radi.Moj cigo,radi.Pravi djecu.Vidiš da me opet napuho.
-Haman ste i vi igrali hlopte na Pogledalima.
Pogledah je bolje i vidjeh stomačić prekriven ciganskom haljinom.Ponudi mi cigaru.
Uzeh iz krhke ruke,na kojoj je svaki prst imo srebrni prsten.Džipsi,a moderni.
Ko i mi.
-A čija je ovo curica?
-Moja.Cigo mi je utrpo.Fakin.Špijunira me.Boji se da me drugi ne namami.
Naš muhabet prekide neki krkanli kondukter.Moju zemljakinju izbaci u Visokom.Zbog karte za curicu.
Gledajući kroz umašćeni prozor,lijepe bosanske pejzaže,vrati mi se slika Zaganovića i njihovih Pogledala.
Slušo sam od starijih o rogatičkim romima i njihovom baška karakteru.A,eto potvrdilo se da su bili vični i zanatu.
Po njihovom,otjerala ih hlopta.
More biti.
Možda smo se i ogriješili.
Oćeralo i nas.
Svačim.
Samo ne hloptom.
U lokalcu prema Zenici,jula 2011.godine
Aci Tagor 1414