Živjeti na Istoku,a ne ganjati štelu,bilo je gotovo nemoguće.Od klikera u svašta,pa i u lovu,do ćize blize. I naravno karta. E bila i jedna šira,socijalna igra.Činkvina.Današnji bingo.Zarazili smo i državu.Uvijek smo bili jaki na patentima.Bila je na nekoliko mjesta.Seljakala se.Nastala zbog dodatne love za sport.Prvo za „Juventus“,a kasnije i za druge sportove.
Sport i kocka?Moglo.Sve je u redu kad se od raje uzima lova.
Prvo je čini mi se krenula u Prometovoj zgradi.Beća inicijator,a i pomogač fudbalerima.U mnogo čemu je bio prvi,pa i u ovome. Kasnije otišla u Vatrogasni dom,a onda na kratko kod Mehmedalije Kahvedžića u Gračanicu.Poslije u baštu i na kraju u kabinet hemije bivše Gimnazije.Kud god činkvina,raja za njom.Imala je nake kockarske draži.Isčekivanja.
Štele.Dobici.Peterac,deseterac i glavna,svih petnes.Kupovala se po jedna kartica,a i po sistem od pet kartica. Kako je ko mogo,a i htio.Čak su se bezecovali određeni brojevi sistema.Zbog bolje sreće ili sujevjerja.
Nama mlađoj raji je bila interesantna i zbog posmatranja samih igrača i njihovih duševnih turbulencija,koje su sliku davale na faci aktera.Jedni su stiskali jače olovku i po nekoliko puta križali brojeve,dok su drugi fumarali ko pravi Turčini.Treći su opet čvršće namještali naočale,a oni potvrdi na ušima su podvikivali: -Ama,tišina malo!
Svako je igru žvako na svoj način.Igra je bila u svakom pogledu socijalna.Mogo si za hastalom zateći i portira,a i direktora. I konduktera i šofera,pa i veterinara.Činovnicima je olovka u krvi.Oni su bili najbrojniji.Uz igru je obavezno išlo piće,a i meze.Najčešće glavica luka,sardina i narezak.I pod obavezno tvrdo kuhano jaje.Čini mi se da je jedna „Agrokomercova“ linija,radila samo za našu činkvinu.Oko bubnja se uvijek mijenjala postava,ali najduže je izdržo dvojac Ruško iz Zakule i Hakija iz Gračanice.Pa i onaj Sekula se pofino zadržo.Prodavali, izvlačili brojeve i govorili u pauzi,koliko vrijedi koja nagrada.Kako je čaršija bila patrijarhalnog tipa,tako je I činkvina bila muškog,mačo karaktera.Ponekad bi navratila ona iz SDK-a,da odigra koju.
Da bi pravilo imalo izuzetak.Maštovitiji čitači,a i igrači su imali za određene brojeve svoje nazive,pa bi broj 11 bio „ženske noge“, a sedmica „kreka“.Neko bi dobacio: -Fino čitaj! Onda bi uslijedilo vrlo ozbiljno i visokog tona: -Sedam! I naravno:
-Pazi gdje sjedaš!
Kad bi kondukter čito,on bi to radio prema igračima „Sarajeva“.Koji broj izvuče,kaže i igrača
-Pet! Ante Rajković! –Sedamnes! Naš Ramo! Onda bi se zakuhalo,jer su se javljali i navijači drugih klubova.
Dobitak i zaustavljanje bubnja je svako radio na svoj način.Moglo se čuti svakakvih dovikivanja:
-Dosta!Dosta!Dosta!Hop!Hop!Hop!
-Dobro je! To majstore! Stani!Lovu!
-Stoj mašina! Spoj na faza!
-Takana natak!
A bilo je i onih tihih,hinjskih.Ko onaj profesor geografije:- Dobro je!
U doba igre u podrumu na Tabhanama bilo je interesantnih igrača,ali najjači dvojac je bio Ragib trgovac i Žoža šofer.Ragib bi uvijek provjeravo Žožu sa :-Hasu some! A ako nije bilo ništa Žoža Muharem bi odgovaro:-R..ku!
Hasu vadr! Podsjećala ih na inventuru u Žepi,koju su radili zajedno.U hodniku bi obično čučo Galib Čorbica.
Uvijek bi dolazio u kalošama.Ako bi bio štela,izuo bi kaloše,a ako bi dobio lupo bi kalošama i galamio:-Ehaa Sonja
Sonja primi rudu! I išo po pare,sa kalošama u ruci.
U Vatrogasnom domu se moralo penjati na sprat.Igrali su najčešće Zimić iz „Sjemeća“ ,Avdo učitelj,Avdo električar,Čolaja.U hodniku bi obično bio Rizo kondukter,Nurčo,Školjkaš,Pava Učo sa svojim „bobijem“.
Ako bi Rizo dobio galamio je :-Koči majstore! Naučio po raznim linijama.Učo bi kratko i glasno izbacio dosta!
-Bobi dođi!-Dođi!-Bobi idi po pare! Učina uobičajena zezancija.
A Hazim Školjkaš bi zapomago:-Na Tari! Na Tari! Dajući do znanja na kojoj lokaciji će lova biti potrošena.
Vatrogasno je bilo zadnja stanica za one sa druge strane.Tekiju,Gračanicu,Holuč,Štracino.
U Gračanici kod Hadžibulića je ostala upamćena po njihovom tetku iz Halija.Zapalo ga jednog ponedeljka,da ostane i za vrijeme činkvine.Popio.Duda naletio sa svojom rajom iz druge.Tad bio autoelektričar u „Tehnotransu“.
Vidio tetkov traktorčić „tomo vinković“ i na njemu podebeo lanac.Lanac svezo oko bagrema.Kad je tetak pošo kući,onakav hašarijast jedva upalio mašinu i dodo gas.Sav se zavrzo oko onog bagrema.Kasnije ga nazvali bumbar.
Naravno u to doba kad smo igrali,svi smo bili drugovi.Ali bilo doba i jednog vojvode.Imali smo u Rogi vojvodu. Mitrovića.Najčešće bi igraj u bašti.Šlepali ga oni šoferi iz ulazne mahale.Bio im miljenik.Naruči bi mu pivu, kuhano jaje i po koju karticu.Ako bi on dobio,galamio bi:-Hojha! Hojha!Eha!
Odmah bi uslijedila šoferska malo jača podrška.Davali nam signale,već tad,ko Indijanci,a mi merhametli ahmaci.Ništa da prokljuvimo.Parmaci.
A linafo mi ko pametni,kulturni.
Najinteresantnija je bila zadnja tura.Nije bilo peteraca i deseteraca.Moglo se i fine love skuckati.Kabinet bi tada bio dupke pun.Mi smo iz hodnika gledali ko će vrisnuti.Od Šehe bi uzeli šta ko pije i posmatrali.Uživali smo kad dobije Asim Stuhnjo.Ako ste čuli tri kratka i histerična dosta! Dosta! Dosta! J..em ti sakrmu! i vidjeli igrača na nogama ,blijedog,a da hoda oko stola ko paun kad širi perje,znajte da je on dobio glavnu nagradu.
Prometov podrum je bio računovodstvo prijeratno.
U vatrogasnom se jedno vrijeme polagali testovi za vozački ispit.
Dino je preuzeo kafanu u Gračanici.
Bašta je propala.
Nema više igrača.A čini mi se ni onakve činkvine.
Ali ima još šofera.
I njihovih miljenika.
Petak,08.07.2011.god.
Aci Tagor 1414