Telefon zazvoni. -Izvolite, rekoh.-Traži vas Hasan Šehić, da dođete kod njega u kafić. Dobro bi bilo, ako možete odmah. -U redu .Dolazim. Spustih slušalicu. Pogledah kroz prozor. Siv, tmuran dan se valjo Rogaticom.
Utorak, popodne oko dva sahata. Uzeh izlaz i pravo kod Šehe u Grand prix. Prvi kafić u Rogi. Njegovo otvaranje tada je bila mala senzacija za našu ćaršiju. Ulaz pored šanka , desni zid sav u ogledalima, a stepenicu niže tri velike kifle za goste i jedna manja sa lijeve strane. Na zidovima slike iz auto svijeta, rađene rukom meštra Galiba. Sam naziv, a i slike su govorile o vlasniku objekta. Ljubitelj benzina i velikih brzina.
Naš Šeha. Sin Ibrahima, koji je imo još četiri brata: Galiba, Hajragu, Smaju i Asima.
Još dva šofera, majstor i električar.
Familija koju život nije mazio. Ali sva takmičarskog duha. Potomci su imali i sportskog.Haso se takmičio u bivšoj Jugi, za njen šampionat u najjačoj auto klasi, sa Kadićem iz Visokog. Mirso Smajin bio dobar fubaler. Centafor. Igro sa onim Desnicom iz Rijeke za reprezentaciju gluhonijemih ex Jugoslavije. Bili i na evropskim takmičenjima. Irfo bio talentiran rukometaš. Krilo. Da je otišo u veći klub imo bi odličnu karijeru. Ali, Roga kome uđe u krv, sve zaustavi.
Sjedoh u prvu kiflu, kad se na vratima pomoli Sabaha sa malim Ibrom u naramku.Tek prohodo i pomalo progovaro. Pusti Ibru da se igra sa nekim autićem i kaza:
-Saće on.
Trebate u Sarajevo.
Zvali vas.Otišo da traži bjelu čokoladu kod Radenka u supermarket.
Kaže trebaće.
Nakon desetak minuta, uleti ko vjetar na vrata.
Spusti neke sokove na šank i odmah zagalami:
-Hajmo!
Zvali su nas.
Ponesi one papire.
Evo nam i energije.
Pokaza na čokoladu.
Zagrli malog Ibru,poljubi i protepa:
-Babin šampion.
Vidićeš.
-Akobogda, izustih.
Pred kafićem je bio parkiran crno-sivi reno šesneska.
Tada, dobar auto za one „zastavine „pokretne konzerve.
Šeha ubaci čokoladu u kasetu.
Navi Tomu Zdravkovića i upita:
-Bojiš li se brze vožnje?
-Sa blentavim šoferom mi je šuhva, a sa majstorom vožnje razonoda.
-Super.A najavili su kišu.
-Što pitaš?
-Hoću da startam vrijeme i da vidim za koliko smo u Sarajevu.
Nisam odavno.
Povuklo me.
Zadnji put je bilo 49.
Kontam, ako bude kiša skloniće se plavi drugovi.Trebo bih probati.Vidićemo.
Upali auto, uze pola čokolade, pojede.
Ostatak da meni i krenu.
Na samom izlazu,kod sladare ufati nas prolom oblaka.
Haso se usturi i kaza:-Sad ću ga.Ubaci u veću brzinu i doda gas.Po prvi put sam se osjećo ko oni suvozači sa televizije.
Kako kiša dodaje, tako i Šeha.Želi da pobjedi vrijeme.Želi da pokori prirodu i njene zakone.
U očima sam mu vidio fanatizam.
Samo bi povremeno progovorio dodaj čokolade.
Do Vijećnice smo stigli za 46 minuta.
Kucnu desnom rukom o plastiku iznad volana,obliza jezikom zadnja tri prsta nekoliko puta i kaza:
-Znao sam.
Osjećo sam ovo u sebi već deset dana.
Idemo po zvrk bureka klepiti na ćaršiji.
Super.
-Dobro more.
A bogati da te nešto upitam, ali pravo da mi odgovoriš.
-Reci slobodno.
Pa sam znaš da od tebe ništa ne krijem?
-Otkud želja za bijelom čokoladom?
Nasmija se.
-To ćemo u kafani u bečkom restoranu.Svakako smo stigli dva sahata ranije.
-Što u bečkom?
-E, pa tamo kahvu piju šampioni.
-Dobro maestro.
Jedosmo i polahko niz čaršiju, kroz brusabezistan pa u Evropu.
Dođe kahva.Iz svog sivog sakoa izvadi nekoliko kocki čokolade i nasmija se.
-Ovo smo mi trkači koristili prije trke.
Daje energiju i povećava budnost.
Nakon trka to ušlo u život.
Naviko se.
-Znaš li ti, prije nego sam otvorio kafić,gdje sam radio.
-Nešto sam načuo.
-Šta?
-Sa ovim što grade dalekovode.
-Jes.“Dalekovodizgradnja“Blažuj.
Vozio sam autobus.
Crtani.
Znaš bili su i kod nas.
E,crtani kojeg sam ja vozio je naprijed imao čekrk i duplu sajlu.
Radili mi u Crnoj Gori. One ogromne stubove, što izgledaju ko šestar, gdje se monteri biciklom voze po kablovima. Mi dobili tren nikakav. Planina bolan. A na samom vrhu projektovan stub.
Treba izvući i raju, prese, alat.
Od šofera dosta zavisi.
A i on od montera.
On ti dobije prosjek njihove plate. Stalo mu da dobro rade.
Dovozio ih ja stotinjak metara od stuba. Ali dok oni iznesu prese, alat, izgube dosta vremena.
Jedan dan ja izvidim teren. Uzmem sajlu, razvučem i zapnem za najdeblje drvo na vrhu. Dovučem crtanog blizu stabla.Vidjeli monteri i traže da počnem i njih izvlačiti. Sklopimo dil. Paket bijele čokolade mjesečno i dio terenskog dodatka.Izutra spucam dvije čokolade i bez problema na mjesto gdje smo se dogovorili.
A para ko na oluk.
Čini mi se da nije bilo bijele čokolade ne bih ni kafić napravio.
Ne znaju oni šta je poljunska zumba.
-A kako su vas ono zvali ona baglauzčad iz Gračanice?
-Ha,ha.Poljunčad cigančad.
Al’ bila je i kontra.
-Koja?
-Naša mahala vašu jahala.Naša viša vašu piša.
Popismo kahvu i odosmo za poslom.
Majstore bio si u pravu.Tvoj Ibro je odavno šampion .
Brani boje Bosne, ko što si i ti branio boje Roge.
Ponosno i prkosno.
Leteći golman.Bez Red bula.
Na Grbavici,15.06.2011.godine
Aci Tagor 1414