Nekad davno su ga zvali Visoki Stolni grad u kojem su se krunisali srednjovjekovni bosanski kraljevi. Sada je Visoko. Grad kože, tekstilna, mesa, kahve i svakojake trgovine. A od nedavno i Dolina piramida. Onaj pronalazač i dvostruki doktor Osmanagić im dao i ime. Piramida Sunca i piramida Mjeseca sa nizom podzemnih tunela. Čaršija je prava bosanska.
Nekako samoljubiva i samozatajena. Skrećem s ceste, što je nazvaše auto-put, ka njoj. Nailazeći kraj narandžaste benzinske crpke u vidokrug mi uleti poznata faca. Pumpar. Naše gore list. Avdaga. Zamolih vozača da skrene. Približavajući se, otvorih prozor da čujem razgovor.
– Jao gospođice, što ste Vi meni poznati! A i lijepi ste.
– Možda s TV-a.
– A, jeste. Vi ste ona, ona…..
– Bivša voditeljica OBN-a.
– Jeste. Ma divni ste.
– A i ja Vas odnekud poznajem.
– Možda sa fakulteta. Ja to onako vanredno, iz dosade. Uz to sam i estradni umjetnik.- Pjevate?
– Ko slavuj. A i drugo sam svašta probao. Samo još nisam bio predsjednik države. Šta bi mi falilo? Ljepši sam od one trojice. Priznaćete.
– Jeste. I šarmantni ste!
– Nemojte mi se upucavati, molim Vas. Ja imam stabilnu ljubavnu vezu, ali eto nebih se bunio da Vam zapjevam neku sevdalinku, ili bolje romansu, onako postiha i na Vaše cijenjeno uhašce.
– Kad budete predsjednik, javite mi se. Ćao! Neplativši gorivo, doda gas prelijepa starleta, ostavljajući Avdagu da gladi prepoznatljive brkove.
– Izvolite molim!
– Može li kila od rebara i glavuša u masni papir, sa sifonom sode?
– More, papak istočnjački!
– Bogami bi ti mogo i po turu malo, zbog ovih ljubavnih jada. A jesi li kad fasovo? Priznaj!
– Jesam! Ali zbog šejtanluka. Hajde da ti ispričam. Nema gužve. Dvije ću.
Nedjelja je bila. Uobičajena ko u svim manjim mjestima. Sjedosmo vani za neki okrugli sto i uz kahvu iz termos boce krenu Avdagino kazivanje.
– Čini mi se, kako sam se rodio da sam šejtaniso. Znaš da je naša čaršija imala nakav zadani, ustaljeni život. Ko starinska čaršija, u to doba za moju raju je bila pomalo dosadna. Sve se vrtilo oko grehote i sramote. Šta god da se desi, a da nije uobičajeno, odmah je bilo sramota il grehota. Bio sam pri kraju osnovne škole. Taj dan smo skakali oko Rakitnice. Glumili ribare. Došli do klaonice. Izađemo na put. Makadamski. Nije bio asfalt ko danas. Ni auta nije puno bilo. Velikih inekako a malih vrlo malo. Utom ti iz Roge prema Mesićima naiđe stara praga. Pozno sam šofera. Ibrahim Šehić, Hasin i Husikin stari. Ja se zatrčim i zakačim odpozada. Nije me vidio. Rukama za stranicu, a nogama za kuku. Praši sa svih strana. Ma meni fol. Biću glavni lik u raji. I tako do krečane u Mesićima.
Kad sam se pustio ostale mi ruke ukočene u zraku. Sav sam bio siv od prašine. Ama ličio sam na onog jetija. Ibro kad me vidio, haman se šlagiro. Ko da je duha sreo. Ibretio se čova, rondo i spominjo starog. Vratio me nazad. I naravno, našo babu Izeta i sve mu natenane kazao. Eto ti starog u akšam, malo svratio u pomoćnu i cvrcno i odmah sa vrata: „ Đe je onaj, krečana? Vamo der, da te ja malo omilujem. Bez Mesića.” Izađem. Moram. U rukama kaiš i basa-ćuta. Kakva ljudska i dječija prava.
– Jeli šejtanluk vrijedio kaiša?
– Meni jes. Imam se bar čega sjećati.
– A druga?
– To je gorka. Znaš da je i petkom bio pazarni dan. Ono su ga zvali mrsni pazar.
Nama se baška dopadalo da taj dan motamo oko donje čaršije. Zbog kolača. Na samom ćošku je bila brijačnica starog Mehage. Mehaga je bio ugledan brico. Pedantan, iskren, i pomalo starog kova. Strog. Nije dao da se čaršijski red i adet remeti. To ti skužili Šajka, Gaga i Abeda. Naletim ti ja jednog petka na njih. Dadoše mi nešta para i rekoše šta da kažem sa odškrinutih vrata Mehagine brijačnice.
Nisam ništa frštuljio. Samo su mi kolači bili na hatru. U ruci sam držo lovu dok sam se polahko došunjo do vrata. Odškrinem i provirim. Oni ugledni Rogatičani su čitali novine, a na stolici sjedio gradski pop Milivoje. Mehaga držo češalj i makase i polahko mu sređivao bradu. Onako sa odškrinutih vrata ja vrisnuh: – Obri mu bradu!
Ispade Mehagi češalj iz ruke, spustiše novine oni ugledni, a pop usta zabezeknut.
Vidjeh da sam zabrljo i kidnuh. Znao sam da sam nešto poremetio u čaršijskom redu. Ona stara raja se previjala od smijeha, a meni gutavo. Za kratko vrijeme sva čaršija je znala šta sam uradio. Sazno i stari. Mesar bio. Došlo do njega brže, nego sada mobitelom. Dođe podobro pjan. Pogodilo ga. Ja ga osramotio u čaršiji.
Narušio dobar komšijski odnos. Ja se sakrio pod sto. Kad će ti on staroj:
– Đe je onaj novi brico? Da mu ja štucujem bradu. I štoucova je.
Dok je Avdaga točio gorivo u novi „kavasaki” i proba ga, ja pođoh mislima kroz njegove priče i dolinu Rakitnice.
Imali smo i mi članove kraljevske obitelji. Na Borču, čini mi se. I stećci o tome svjedoće.
Imali.
A Ljun?
Ni nalik na piramidu.
Oktombar 2011 godine
Aci Tagor
P.S. Avdaga je bio i geometar lažni naravno.