Oni glavni gradovi u susjednim, sada, državama imaju na važnim trgovima spomenike sa konjima. I po tim spomenicima te gradove poznaju. U našem glavnom gradu ima jedan spomenik, koji je onako bojažljivo uglavljen ispred one visoke škole za hajvane.
Stoji pred fakultetom na Malti kljuse, naše, bosansko. Dok nam je trebalo, hvalili ga, a sada je predmet ismijavanja. Dobro meni moja mati kaže: “ Ama čudan smo mi soj sinko. Stisni pišti, pusti vrišti.”
Bosanski slikar, svjetskog ugleda, Mersad Berber, je svoje slikanje ponajviše posvetio konju. Kaže da je to najplemenitija životinja, koja je najopjevanija, najnaslikanija, najisklesanija i o kojoj se ponajviše pisalo. A opet misli da su najsretniji ljudi koji ga posjeduju, sa njim tuguju, timare ga i uživaju u njegovoj skladnoj ljepoti. Ama, lijepih žena i lijepih konja nikad se nagledati. Mi smo onda sretni bili. Uzgajali ih. U onim sjajnim dvolisnicima, što ih prospektima zovu, opisana je naša ergela na Borikama. I naš dobri profa je podosta tekstova posvetio njoj. Ergela je bila državna, privatna, društvena. Vremena i ljudi se mijenjaju, ergela ostajala. Sama za sebe nije mogla opstajati, ali su se oni što su je vodili, dovijali svakako. Helem, u neko doba, proču se čaršijom da je počela raditi nova kafana. U narodu je prozvaše ››Sedam kobila‹‹. Bila je na spratu, iznad čuvene penzionerske. Do nje se dolazilo uskim drvenim basamacima. Sve što je novo, narod mora oprobati. Tad je i bitna, a kasnije, onako. Bila su to doba kada je industrija polahko uzimala zamaha. Tog dana u starim garažama ››Tehnotransa‹‹, bila se bitka za popravku tri kamiona, koja su donosila nafaku. Pos’o popravke povjeren Kori, vrsnom majstoru, natersli karaktera. On okupi tri ekipe. U onoj udarnoj je bio i Safet Hadžihasanović – Sale. Visok, mršav, žilave građe. Cijeli dan je trajala borba sa teškim dijelovima, šarafima i totmasti. Negdje pred sami kraj pojavi se i direktor, te sav važan kaza:
– Drugovi, ovo nam je još jedna pobjeda. Ako sve bude uredu, za nagradu idemo u neku od kafana. Zaslužili ste to. Gdje bi vi?
– U onu ergelinu kafanu, dobaci Pero.
I bi tako. Odoše u željenu kafanu. Zatekoše i svoje konduktere.
– Daj nam svega. Zaslužili smo nakon ovakvog rada.
Prionuše za sofru i opuhaše brzo, doneseno. Ko tajfun da je prohuj’o.
– Ja bih da ovo naplatim, polubojažljivo kaza ona mlada konobarica.
Ona nije ni izgovorila, direktor je već bio u nus prostorijama. Svi se ćešu po glavi, a naš Sale velikog nama k’o Hrid, prifati buđelar i gruhnu:
– Neka, platiće ova pesinava.
I plati.
Vrati se direktor i onako sa pola sale:
– Daj nam mala, ponovi ovo isto.
Ode i ona druga tura.
– Ko će ovo platiti? pita konobarica.
– Pesinava ruka. Direktor je ponovo u hali, dobaci Kena Ajanović.
Vrativši se, onaj direktor zausti, a Sale podiže ruku i zagalami:
– Nije’ne više direktore. Ova pesinava je radila, plaćala, a mogla bi i fusnuti!
Konji ostaše.
Direktori se izvukoše.
A ljudine, poput našeg Saleta, zaplatiše.
Aci Tagor 1414
Aprila 2012. gledajući rogatica.com i na njoj jednog od bivših direktora ergele Borike