Derviš Sušić je imao svog Taleta. Sulejman Kupusović u nastavcima radio seriju. Mi smo imali našeg Taleta. Da je živ poglavica Džanko, i naš Tale bi bio u najpozitivnijoj geografiji.
T A L E
Grad Tuzlu u zadnje vrijeme ponajviše vezuju za štrajkove svih vrsta i bezočnu pljačku radničke klase,ako to više postoji u ovoj „modernoj“ BiH.
Sloboda im je živnula, ali ona fudbalska.
Živnuli i navijači,pa ti se zbog njih sada u Tuzli igraju i utakmice rukometne reprezentacije.
Čim se uključe kamere one državne televizije,nekako gledaocu za oko prione onaj žuti izblajhani komšija Zisko. Aziz zvani Zisko,uvijek podsjeti na svoje rodno Goražde. Kako god okreni, jedno bez drugog je krnjavo. I naša čaršija je imala i ima podosta takvih faca. Čim ga oči spaze,odmah znaš ime grada.
Jedan od takvih je bio Behlulović Teufik, zvani Tale.
Naš Tale.Tale je pripadao grupi petorice. Petorka je bila skup različitih likova i karaktera. Hodali su i družili se:i skričavi Avdaga, namli Soma, filozofski Čojo, židovski Jaki i šeretski Tale. Ponekad bi se priključi učiteljev samozatajni Nego. Mentor ekipe je bio Šele, koji je bio zadužen i za radno zbrinjavanje.
Taleta zapala nabavka .Poslaše ga u šeher. Trebao je donijeti satove, srebrenjake i pokoji zlatnik „ za vjernost kolektivu“, kako se tada govorilo. Zapisa nešto na papirić, kazujući da je to za ličnu potrebu. Neki poklon,valjda!?
Vrati se Tale sa sandukom toga za firmu i donese gumeni čekić u ukrasnom celofanu sa mašnicom.
Niko ne gleda u onaj sanduk.
Svi šute i gledaju u onaj lijepo upakovani gumeni čekić.
-Koji li papak ovo naruči? Nestrpljivo izbaci iz sebe onaj vječito zamišljeni Miko.
-To ovoj hablećini one Sarajlijice uvalile.Nadoveza se iritantni Bugi.
-Ma šta vam je? To je on u onoj frtutmi nečije potkačio. Daje odgovor polušef Hamdo.
Gleda ih Tale onim krupnim plavim očima i onako premoren i ljutit izbaci iz sebe:
-Ja hajvana,ljudi moji! Lijepo je meni moj Bekir govorio:“Sine Tale, uči školu.Bez škole ćeš sine Tale upasti u kakvu jabanu i polusvijet“
.Čekić! Čekić! Šta je? Kakav je? Čiji je? Moj dobri Bekire, ja sam ti up’o među raskopuše. Kud hoda? Šta radi? Otkud mu? To su pitanja u ovoj čaršiji.
-Šta se ba pališ,k’o fosfor. Kome je plavi tipe gumeni čekić?
-On je Sekin.
-Šta će bolan njoj čekić? I to gumeni.
-Nosim joj,da ga ima.
-Šta će raditi sa tom spravom?
-Ima da izbije sebi poklone iz glave!
Zadugo smo glumili detektive. Isplatilo se. Potrošio neplanski pare od poklona za neku godišnjicu. Mot’o se po Sarajevu, ali što god vidi i potegne, ono žara. Naletio na gumeni čekić i kupio ga. Kupujući,onoj prodavačici dobacio:
-Bolje išta,nego ništa. Jelde lutko! Jes da će malo tersati, ali eto,barem sam se sjetio. Pakuj ti. Dobar si ti Tale.Ko šiša one šupke.
Tale je bio dijete grada.
Morao si ga sresti.
Na ulici, u kafani, na utakmici. Im’o je damar za grad i raju, a i oni za njega.
Ne vole svi grad.
Ne vole ni ljude u gradu.
Naročito one što su njihov zaštitni znak.
Nisu voljeli ni namli Somu, ni našeg plavookog i bezopasnog Taleta.
Jedno su znali.Kad uzmeš dušu, tijelo samo obamre.
Gradovi bez duše polahko postaju gradovi duhova.
Kome trebaju takvi g(r)adovi?
P.S.Derviš Sušić je imao svog Taleta. Sulejman Kupusović u nastavcima radio seriju.
Mi smo imali našeg Taleta.
Da je živ poglavica Džanko, i naš Tale bi bio u najpozitivnijoj geografiji.
u Sarajevu,februara 2016.godine
Aci Tagor 1414