DVADESET I OSAM GODINA OD ROĐENJA NAŠE KĆERKE/SINA NUDŽEJME

Allahu, smiluj se našoj rahmetli Nudžejmi i počasti je zajedno sa nama Firdevsom!

DVADESET I OSAM GODINA OD ROĐENJA NAŠE KĆERKE/SINA NUDŽEJME

Nezim Halilović Muderris

Početkom februara 1995. godine smo u Komandi 4. Muslimanske slavne lahke brigade vršili posljednje pripreme za Svečano postrojavanje Brigade u Jablanici, koje je po naredbi Komande 4. Korpusa planirano 9. februara 1995. godine, četvrtak.

Uporedo stim približavao se termin poroda moje hanume Fatime, a ja joj dan uoči Postrojavanja u šali rekoh: „Nemoj se samo sutra poroditi, da na miru možemo završiti Svečano postrojavanje!“ A ona će: „Pa Nezime, k’o da ja mogu birati kada ću se poroditi!?“

Devetog februara ujutro ostavim vozilo i vozača da budu u pripravnosti ispred Konjičke Medrese, ako hanumi nastupe bolovi, a ja u Komandi Brigade na Radešinama pripremam se za pokret vojske i dijela MTS-a za Jablanicu. Oko 07.30 zove me hanuma i kaže: „Počeli su mi bolovi, pa ako možeš da odmah dođeš! Valja mi u Bolnicu!“ Zadužim Naila Memića, moga zamjenika da koordinira prijevoz vojske i MTS-a u Jablanicu, a ja odem po hanumu, odvezemo je u Ratnu Bolnicu Konjic i u 09.05 izađe medicinska sestra i „iska muštuluk“ riječima: „Allah mubarekollah, rođenje kćerke!“ Rekoh: „Allah raziollah!“

A srce mi veće od Ljubine, što me Allah počastio još jednom kćerkom/sinom i što je sve brzo i hairli prošlo. Po adetu joj dam dobar muštuluk i pitam je kako je hanuma, a ona će: „Hanuma je dobro i porod je hairli prošao!“ Pitam je: „Mogu li vidjeti moje ljepotice?“ Nisam je razumio ni šta mi je rekla, a ja već hvatam za šteku, otvaram vrata i ugledah moje ljepotice. Poljubim hanumu, pomirišem moju Nudžejmu i proučim joj hajir dovu.

Kasnije mi je hanuma kazala da nisam nikako smio ući u Salu, ali da je sestru i osoblje bilo stid da kažu da ne mogu ući, jer sam bio u crnoj uniformi, sa crnom mahramom na glavi, sa sabljom i kratkim magnumom za pasom. Kada sam drugi dan došao po njih da ih izvedem iz Bolnice izvinuo sam se dr. Seadu Buturoviću, direktoru Ratne bolnice i osoblju zbog toga što sam prekršio pravila Bolnice i ušao u Salu za porode.

Na Postrojavanje u Jablanici sam stigao pet minuta do 10.00, a kada me general Ramiz Dreković, komandant Korpusa vidio da tek stižem u Jablanicu, povika: „Šta je efendija? Što kasniš?“ Rekoh: „Generale, prije nepun sat mi se rodila kćerka, tako da danas imam dva mubareća! Moj zamjenik, pomoćnici i vojnici su sve pripremili umjesto mene.“ General mi srdačno čestita, što učiniše i drugi prisutni i pređosmo na oficijelni dio, koji je bio na zavidnom nivou, o čemu su Jablanica i Konjic dugo pričali.

Nudžejma je uz stariju sestru Sadžidu brzo rasla, a za nekoliko mjeseci je već znala praviti i zijane, te je time potvrdila teoriju da su ratna djeca ratobornija. A kada bih dolazio kući, a posebno kada bih se vraćao iz akcija najdraže mi je bilo u naramak uzeti obje moje kćeri/sinove Sadžidu i Nudžejmu, ljubiti ih i mirisati, a one su se natjecale koja će me od njih više puta poljubiti…

Allahu, smiluj se našoj rahmetli Nudžejmi i počasti je zajedno sa nama Firdevsom!
Amin!
mama i babo

Komentariši