OVAKO NEKAKO ILI SLIČNO
Ne može struja uzbrdo
Nisam ja plaho volio muziku, ali kad učitelj Nidžo upali neku kutiju, začuje se „Bumbarov let“, a bumbara nikako da ugledam, jedino se vrti nekakvo crno kolo – samo sam zbog školskog gramofona zavolio muzičko. U Gođenje i Stoborane struja je dovedena daleke 1957. godine, a kada je u Brložnik, Podžeplje, Plane, Krivače i Rijeke – stvarno ne znam.
Što se zadaće ispiše zavida – ispiše. Uvečer lampi ne smijem ni prići; cilindar kao hamajlija, mogu i obrve scicati, a pojave se ogromne sjene pa niko ništa ne vidi. I sve tako do (čini mi se) 1971. ili 1972. godine. Napokon struja krenula iz Žepe uzbrdo. Konferencije, utvrđivanje trase, dobrovoljno-obavezni rad (vitalni nacionalni interes). Po domaćinstvu toliko i toliko stubova i rupa za stubove. Narod se potro kopajući, a ni volovi nisu bolje prošli – teška je sirova hrastovina. Na čiju će zemlju biti postavljena strafostanica u Barama – morala je milicija odrediti, uzemljenje duboko uzemljeno – ne d’o Bog da plug zapne. Struja se popela do na Palež, znači – bila je laž kojom su me tješili da struja ne može uzbrdo.
Ogromna je razlika između 1957. i 1971. godine. Sad mi je jasno što je sjeverna regija imala dosta vrsnih stolara – koristili mašine, a u južnoj regiji jedva jedan majstor na jedno selo. Nek’ mi Gođenjci oproste što sam čitavu deceniju bio zavidan njihovim sijalicama. Kao da sad prolazim kroz Lile i čujem pjesmu Mehe Puzića sa nekog polovnog gramofona i još lošijom „iglom“ – „Moj brate u tuđini piši nam …“.