Vožnja
Moj dragi, moja životna ljubav, za volanom se ponašao muški dominantno. Što baš i nije rijetkost…konačno, vožnja je njihov resor. Pa sam ja vozila rijetko, a vremenom sve rjeđe.
Nije da me nije nagovarao da vozim. Ali… -Što ne promijeniš brzinu, čuješ li kako motor vrišti… – Stisni kvačilo kako treba… – Sad si uzela prvenstvo čovjeku, mogao te je udariti… Onda ja stanem na prvom proširenju. -Što si stala? -Da se zamijenimo! -Vozi, kako ćeš naučiti, ako ne voziš? -Neka, vozi ti! I tako, vozim pola sata, a onda sam dva dana kao nešto ljuta, a on nema pojma šta mi je… Valjda ovo ima veze sa onim, “muškarci su sa Marsa, žene sa Venere”, pa se na njihovoj planeti to zove “briga”, a na našoj se to doživljava kao “pametovanje”.
Istini za volju, tada i nije bilo neke potrebe za vožnjom jer smo uglavnom bili zajedno. Poslije posla bi me čekao pred Pedijatrijom, pa nabrajao ko je sve od mojih kolega već izašao…i obavezno bi prokomentarisao da bi, koliko me je u životu čekao, sigurno mogao završiti još jedan fakultet, ekonomiju ili pravo…
Vikendima bi se vraćali s vikendice, s Drine…on bi vozio, a ja s djecom ponavljala tablicu množenja ili objašnjavala šta je “događaj” a šta “doživljaj”, jer se neko od njih baš sjetilo da sutra ima pismenu vježbu (a oboje je mrzilo “sastave”)… Dok je bila sasvim mala, kćerka bi se uljuljuškala i htjela da zaspi, a mi bi je zagovarali, da je poslije ne bi budili i nosili… Kad je shvatila da je u tome neki štos, pravila bi se da spava, čvrsto stiskajući oči. Džaba zvanje, štipkanje…ništa! Onda bi on rekao: -Vidi – zeko! A ona bi skočila: -Gdje je zeko?
Vrijeme je prolazilo, rat preživjeli (hvala Bogu) postajali individualniji, djeca odrasla i vozila svoje aute…samo ja nisam vozila… Usput, tada, iza rata, polovni auti nisu bili tako skupi…kad sam naručila Zepterov ekspres lonac, u kući su tjerali šegu sa mnom da sam za te pare glat mogla kupiti auto…
Desilo se jednom tako da sam se kasno zatekla na Dobrinji… On izvan Sarajeva, u lovu, pa okrenem prvo sina, studenta: -Jesi li gdje blizu da me trzneš do kuće? -Joj mama, drug mi otvara kafanu, pa mu pomažem, evo prenosimo neke ormare… Pa onda kćerku: -Joj mama, evo nas trenutno petoro u autu…najbolje pozovi taksi…
Sutradan, nas dvoje za kafom.
– Ja hoću svoj auto, danas!
-Pa eto ti auto pred kućom, stalno ti govorim da voziš.
-Hoću svoj!
Pa da mu odu zupčanici, pakne, kuplunzi i šta još ima u tom autu… I da ga ja razbijem ako treba! Ali hoću svoj!
-Šta ti je danas?
-Ništa, samo hoću da imam svoj auto.
-Dobro, kaže on. Pa otvori novine, pogleda oglase, nazove čovjeka koji prodaje polovnu “korsu”… Može se odmah pogledati…
Odemo…
Dovezao čovjek auto kod stare bistričke stanice, njih dvojica se dogovore u pet minuta (ako se gospođa slaže, ona kupuje )…i daju mi ključ u ruke. Očekivala sam da će čovjek dovesti auto do kuće, pa ću uzeti par časova da obnovim vožnju… Stojim s ključem u nedoumici…
– Idi za mnom, kaže on mekše, polako samo…
Upalim, krenem za njim, ali istog časa njegov auto zamakne u tunel! Lupam po komandnoj tabli tražeći svijetla (tada se nisu automatski palila), ne mogu da nađem… Srećom tunel kratak… Dovezem do kuće nekako.
Sutradan hoću do benzinske pumpe, pa će i on sa mnom… Nisam ni pokrenula auto, niti ikoga ugrozila, a on hvata volan: -Ne na tu stranu, na ovu!
Zastanem.
-Imaš li ti svoj auto?
E vozi svoj! Ljut je, a ipak pita: -Idem u Žepu, hoćeš li sa mnom?
-Idi ti, ja ću doći za tobom!
Zalupi vrata. Vozim uz Romaniju, stisla volan, kad on parkirao pored puta, čeka.
-Samo da vidim jesi li ok… idi ispred mene, i polako, ima kamiona…
-Jel to ono nije ljubav paradaiz?
-Ma ljubim ja tebe, znaš ti to…
– Hajde, polako samo…