R E J H A N


Bilo je dosta toga sličnog u našoj Rogi sa silnim šeherom. I Roga je smještena u kotlini. Podjeljena Rakitnicom, ko i Sarajevo Miljackom. I u nas ko i kod sarajlica bile lijepe mahale sa svojim adetima. Svaka ljubomorno svoje čuvala. I mi imali sunčanu i memli stranu. Sada kada hodam ćaršijom u šeheru i čujem glasno bockanje Vratničana i Bistričana, uvijek mi na um padne zezancija između Gračanice, Tekije, Holuča, Zakule i druge strane Poljuna, Pohrida,Toplika i Dvorske. Zvali je memli strana, iako je nama naša Roga sva bila sunčana.

Ljudi su je takvom činili.
Pitomi.

Možda su je zbog toga i zijanili.

Kad nešto izgubiš,jako vidiš šta si imo. Pameti nikad dosta. A i kuću kućom čine lastavice. Rastjerane od nekih drugih divljih ptica.

U vrh Pohrida, na toj strani je živio Fahro Mehmedović.

Naš Rejhan Demirdžić.

Govor mu je sav bio ko njegov iz Karađoza:“Idi hin, pitaj hin, kolko hin, ima hin“.

Fahro je ljudovo.
Akšamlučio.
Lovio.

S rajom, pa šta god.

Nekako pred rat u mjesecu maju su padale neke kose kiše. Kretale stalno oko tri popodne. Obilne bile. Ko stvorene za akšamluk. Taj maj ni plata nije mogla izvući. Al bili čekovi. Svratimo kod onog Žare, a plaćali čekovima Muti. Valjda Žara nabavljo robu od Mustafe Jamakovića. Bilo nam dobro. Inflacija jela sve ko virus kompjutere. Nešto kontam da smo i mi haman krkali haraminu. Uslov za sjedaljku su bile priče, slične ovim.

Uvijek je bilo na po je’nu, pa do 1-2 iza ponoći.

Tog dana red je pao na Fahru. Kad on priča sva kafana se u uho pretvori.

Kazivanje po istilahu, bez zora i sa bosanskim šlifom.
Milina slušati.
Priča ko Zaim kad pjeva.
Obećo ispričati tri.
I bile su tri.

Prva, kad je moro zbog opklade u zahiru i piće mjeriti nekom Štici ono. „Da sam znao šta ću mjeriti ne bih ni za pečena vola. Aman jarabi strahote. Uh!Uh!Uh! Teško nakoj tamo“
Svi su bili u suzama poslije njegova kazivanja. I onaj Žara.

Druga, kada je bio šaptač. Iz buranije.
Šapto momcima tadašnjim kako će ašikovati.
On ko biva imo iskustva.

A treća mu je išla ovako:
„Zakaza meni ovaj ovde prisutni Dalija da idemo u lov. To kako prilići, belćim u nedelju.
Tamam mi. Paše.

Došo s posla kod svoje Rabke.
Zapuho sam se.
Cigare, šećer, nešta smeta. A i onaj Pohrid. Duša mi u nos dođe dok se poverem. Blagosiljo ga kad idem u ćaršiju, a rondo kad se vraćam.

Kažem svojoj hanumi da ću ko biva u lov, a ona mi kaza da već ima dvije gotove pite.
Burek i sirnicu.
Taman se ja raskomotio. Dumam o ovom dunjaluku. Otišo ja visoko, kad neko kuca.
Otvorim, kad Mujaginca.

-Hajde Mujagince.Hožgeldum!
– Kako ste vi?
E jedva dođoh.

-Šta ti je bona Mujagince?
-Kažu oni dole hećimi,nakav pritisak.
-A,eto moradoh do svoje Rabke.
-Bujrum,bujrum.

Ispitaše se ko da se nisu vidile čitavu godinu, a ujutro kahvu pile. Nisam ti plaho anlaiso ženski šerluk.

Ona moja: -Hajde Mujagince plaha bureka i sirnice.
-Nemoj bona jazuk je.
A i ovaj pritisak.
-Ma uzmi, kaki hećimi. Moraju one hapove prodavati.
Ja se zamislio oko spremanja lova, kad u neka doba pogledam prazan tanjir.
Spucala Mujaginca doneseno.

-Hajde Mujagince baklave. Sa orasima je.
-Ama neka.
Nemoj me.
Ovaj pritisak,znaš.
Ode i baklava.Brže nego je i došla.

-Uzmi i šerbe.
Đulbe šećer
.Nejma to kod drugih hanuma.
Uzmi.
-Pritisak bona.Nemoj.
Popi Mujaginca i šerbe.

-E vala ćeš još kahvu.
Evo i Fahro će.
-Jok ja. Pritisak.

Ispismo i kahvu.
Mujaginca još prevrnu fildžan, a ja šejtan više nisam mogo trpiti:

– A što se ti Mujagince napritiska.“

Kad god padaju ove majske kose kiše, dođe mi u sjećanje naš Rejhan-Fahro.

I Dalija.
Nisam ga priupito:
“Primaju li dole u Australiji čekove ko naš Muta Jamaković.“

šeher Sarajevo, juni 2011.godine
Aci Tagor 1414

Komentariši