Ima ti običaja onaj ahbab iz Zenice ponekad nazvati ili poslati poruku, ali uvijek kad nešto treba. Haman nam je životno kretanje svedeno na to.
– Je li onaj vaš?
– Koji?
– Onaj novi direktor struje.
– Kako naš? On je Zlatkov.
– Ama, po prezimenu je čini mi se od vašeg kraja.
– Jeste po prezimenu, a i čehra mu je, nekako, čini mi se, tamošnja.
– Poznaješ li ga?
– Jok. Nova generacija.
– Eh. Onda ništa. Trebalo mi je nešta kod njih.
I ode sa linije bez pitanja: Kako si? Šta ima? Ima li problema? A pitanje: Treba li šta? je gotovo iščezlo. Zbog ovog novog doba. Trka za dunjalukom uveliko traje i kod nas. Tu pobjednika nema. Ima jedino pobjeđenih.
Danas kad ti nešto treba da znaš, uključiš onu mašinu, pritisneš onu dugmad i ona ti sve kaže. A mi smo morali sve učiti. Tako smo iz zemljopisa učili i one znakove što obilježavaju, šta se od industrije nalazi na kom kraju. Pored imena našeg grada, nekako jedan iznad drugog su stajala dva znaka. Ona munja što je pokazivala da imamo centralu što proizvodi struju, i ona dva ukrštena čekića koja su obilježavala rudnik. Struja je bila, a i sada je u Mesićima, a rudnik u Kukavicama je bio. Zatvorilo ga. Sedamdesetih godina prošlog ratnog vijeka, u naš grad su se sa viših škola počele vraćati prve generacije. Među njima je bio i Hidajet Sijerčić zvani Bugi. Šeret na svoj način. Dobi mjesto sekretara u rudniku. Vodio računa o svemu što se ticalo rudnika i rudara. Rudari mu bili interesantni.
Jednog kišnog četvrtka ugavlja u kancelariju onaj rudar Salko što je imao podosta djece. Odhuknu i ne pitajući sjede na onu drvenu klupu. Vidje Hitko naborano čelo i priupita:
– Nešto si sav kaharli?
– Bio bi i ti da si na mom mjestu.
– Reci, biće ti lakše.
– Bruka brate, eto to ti je. Dođem u ponedeljnik s’ posla kad ona moja prevezane glave. Pitam je: – Šta ima za izjesti? – Zeljanica sa žarom. Ušutim se i nekako vovoljeći, ožarim se. Utorak isto. Juče ponovo zeljanica. Bogami sekretaru, ako bude i danas, raniću se.
Otpuhnu još jedan red i onim bangavim prstima potegnu za škiju. I ne pitajući priždi cigaru i lijepo se umisli. Žao Bugiju Salke, al udari mu onaj njegov šejtanski crv i poče:
– Znaš šta ćeš ti?
– Šta? pomozi mi bolan. Ti si iš’o na te škole.
– Kad dođeš kući, a ti uđi u podrum i uzmi onaj konopac, pa pred hanumu. Upitaj je šta je za pojesti. Ako ti kaže da je zeljanica ti kaži: – Nemoj bogati. Nego vako ćemo mi. Evo tebi ovaj konopac pa me pripni kod one tarabe, đe je ponajvisočija žara. Biće stara lakše i tebi i meni. A i šamija ti više neće trebati.
Skoči Salko sa klupe šen veseo.
– Jes vala sekretaru. Kad sam marva na poslu, nek sam marva i kod kuće.
Uze onaj šljem i karabitušu lampu i ode u onim garavim gumenim rudarkama u svoju neizvjesnost.
Ukidoše rudnik mrkog uglja, dekretom kažu.
Zbog čega? Slabo je k’o znao.
Možda je i zbog Bugijevih savjeta.
Aci Tagor 1414, april 2012
na Vrtilištu pored Kaknja